Сиђемо ли мало са ваљевског бетона и станемо на земљу наших дедова, срешћемо неког подбоченог дека са шајкачом. Дека, накривљен на штап, шајкача на десно уво. Из старе српске главе теку мудрости, доскочице и поšалице чистокрвног и бистrog Србина, а шајкача, намештена у десно, даје шарм, пронципљивост и проналазачку дубину старине.
Овај комад платна, који штити и краси главу, обележје је достојанства, ината, поноса и витештва. Шајкача је старија од струје, писма и новина. Једини је преживели део народне ношње. Пojасеви су спали, кецеље ишчезле, кошуље похабане, панталоне поцепане. Шајкача ћути на глави гласније од свих шешира овог света.
Србину ни монархија, ни комунизам, ни демократија шајкачу није дотакла. Скида је само кад се крсти и Богу моли. Она га штити од јаког сунца и оштре зиме, од кише и снега, од светлости док на ливади кунја, од туђих погледа када је преко чела навуче. По томе како је наместио шајкачу, знаћете каквог је расположења и куда је пошао.
За светковине се не носи свакодневна шајкача, већ се у креденцу чува она стајаћа, за посебне прилике, али се са главе не скида. Ни када се иде у поље, ни када се трава коси, ни када се драга заводи, ни када се стомаку угађа. Зна она да сакрије који динар, у њу се угура цигарета или позив за суд. Ни у рат се без ње није полазило. Тада се у њу шијала амајлија, често парче прага или сасушена постељица, понекад и кора хлеба.
Додавана су јој обележја, покушавали су да је прекрсте, отму или преименују, окаде новим идеологијама, али се мудра српска шајкача није дала. Паметнија је од свих правца и идеологија, мудрија и истинолюбивија од свих струја и власти. Таложила је у своје поставе искуство, преносила мудрост с главе на главу, прошла је многа бојишта и одолела бројним метцима.
У Срба се шајкача појављује у петнаестом веку. Древни записи говоре да је име добила по шajкама, односно ратним бродовима.
