После ослобођења Ваљева, мало место поред Колубаре почиње да оживљава. Нови људи долазе, подижу куће и стварају имања. Међу њима је и Јован Симић, познат као Бобовац. Надимак је добио по месту рођења – Бобови. Младим Ваљевцима његова прича није увек јасна, али његов живот је био занимљив и пуно авантура.
Бобовац је био висок, сув и разборит човек, одан пријатељ кнеза Милоша. Волео је жене и у том погледу није познавао мере, што је често изазивало саблажњавање у патријархалној средини Ваљева тог времена. Зауzeо је некдашњу Илидижу на левој обали Колубаре, касније место за пивару, а био је власник и простора на којима је подигнута касарна 17. пешадијског пука, цело брдо Обнице – Митровића брдо, Кођицу са пећином и парк који је припадао Селим-бегу Колубари.
Бобовац је подигао конак у воћњаку преко пута купатила, на имању које је раније припадало Мустај-бегу Попари. Мустај-бег је после ослобођења све продао и одсељен у Сребреницу умро без потомства. Селим-бег Колубара, рођени Ваљевац, али по пореклу Турчин из Мале Азије, имао је конак код кафане „Љубовија“. Потом се одселио у Травник, где је умро, а његова породица производила је ножеве и долазила у Ваљево на вашаре.
Јован Бобовац је рођен 1775. године. Био је изузетно интелигентан, писмен и искрен, што му је донело поверење кнеза Милоша. Током Првог устанка био је капетан у Подгорини под старешинством Милића Кедића, наследника кнеза Илије Бирчанина. Храбро се борио, али његови подвизи нису забележени као изузетни. У Другом устанку такође се није истицало, али након ослобођења и формирања нове државе, његова улога је постала значајна. Био је подгорски кнез и члан Народног суда у Крагујевцу, а 1823. године постаје председник тог суда.
Иако је уживао велики углед и поверење кнеза, његова искреност и отвореност коначно су га коштале живота. Залагао се за увођење Устава, који би ограничило самовољу кнеза Милоша, и јавно је говорио о подели власти између кнеза и народа. Кнезу то није одговарало – Бобовца су саčekали батинаши, претукли га моткама, и од последица батина он је умро 14. јуна 1832. године. Сахрањен је у Каменици, близу цркве којој је често давао донaције.
Након смрти, приче о Бобовцу нису престајале – његове женскарошке склоности постале су легенда. Иако ожењен Станом, волио је лепу Мару, жену Јанка Настића, а по неким причама, Марин син Милош био је Бобовчев. Испод свог конака, преко пута купатила, подигао је двоспратну кућу коју је поклонио Мари.
Бобовац и Стана нису имали мушких наследника, али имали су четири кћерке: Мирославу, Митру, Јелу и Живану. Ипак, Стана је признала једно ванбрачно дете свог мужа, Танасија, који је рођен од Неде из Београда. По Бобовчевој смрти настало је отимање имања, а суд је одлучио да се оно подели по пола између Танасија и кћерки његовог сестрића Срећка.
Када је кнез Милош напустио Србију 1839. године, Стана је поднела тужбу за 800 талира које је Јеврем Обреновић, брат кнеза, наводно одузео за државну касу.
Јован „Бобовац“ остаје упамћен као снажна и контроверзна личност – политичар, високи државни функционер, храбар ратник и страствени љубавник.
