Двадесет трећег августа 1958. године почиње први дневник Радио-телевизије Београд. Испред импровизоване студијске сценографије виде се обриси витког мушкарца. У студијском мраку упали се рефлектор и осветли markантног човека, који дубоким баритоном каже: „Добро вече, Београде“. То је био Мића Орловић, тада већ познат публици као радио новинар и водитељ, иако је његов лик био мање познат.
Изгледом – атлетски грађен, манирима – господин. Читао је најновије вести из земље и света. Волео је да истакне радијску каријеру, иако се у новинарским шегама причало да телевизијски водитељи привлаче пажњу спољашњошћу, а радијски новинари талентом. Орловић је постао један од првих домаћих телевизијских спикера, али и један од најпожељнијих мушкараца тог времена. Женама широм Југославије било је довољно да чују његов дубок глас да се заљубе.
Новинарством је почео да се бави још као гимназијалац у Ваљеву. Писање га је одувек опчињавало, а у гимназији је био део групе младих новинара, од којих су многи касније постали успешни професионалци. Орловић је често истицо да је имао велику срећу што је одрастао у Ваљеву, са наставницима који су формирали изванредне генерације студената и професионалаца. Са собом је понео и љубав према спорту – кошарци и мало атлетике. Показујући грб „Металац Ваљево“ и натпис „Поскоки“, говорио је о поносу на родни крај и изванредан ваљевски говор оног времена.
Студије светске књижевности, добар говор и чланство у хорима „Крсмановић“ и „Лола Рибар“ довели су га и до глумачких искустава. За десет година појавио се у седамнаест филмова, иако није волео филм колико је волео новинарство, али је пробао због финансија. Почетак телевизијске каријере обележио је спортски извештај, али га је уредник желео у информативном програму. Иако је дуго оклевао док је у Билећи служио војни рок, на крају је прихватио и градио каријеру на новом медију.
„Био сам клинац, али већ са богатим радијским искуством, па нисам имао трему. Објаснио сам себи да је камера стаклени прозор кроз који ћу гледати, тражећи очима камермана. То ми је помогло да се опустим и да се заиста обраћам публици. Пренос је завршен без иједне грешке“, сећао се првог укључења.
Тешко се пензионисао. Волело му се посла, али је унутрашњи глас говорио да треба да напусти телевизију. Данас, његов баритон више не јавља вести, али Мића Орловић остаје доajen српског новинарства. Био је достојанствен, отмен и правилно говорио, са карактеристичним ваљевским изговором. Мало времена је прошло, али његов стандард телевизијског говора и данас је мерило квалитета. Награда која носи његово име подсећа на блиставу каријеру овог ваљевског гимназијалца.
