Туристичка организација Ваљево

Ваљево ће 6. и 7. децембра 2025. бити домаћин манифестације VArt 2025, коју организује Музичка школа „Живорад Грбић”. Програм обухвата мастер класе у суботу од 12 до 16 часова, које воде угледни гитаристи Милош Јањић, Емир Окановић и Виктор Ђукнић, као и Ђукнићев вечерњи концерт у Модерној галерији Ваљево. Такмичење младих гитариста биће одржано у недељу, 7. децембра, у библиотеци Музичке школе, уз финална проглашења победника у 14 часова (ОМШ) и 18 часова (СМШ).

Туристичка организација Ваљево са сарадницима тренутно ради на обележавању пешачких стаза на Дивчибарама, чиме ће ова планина добити нову, модерну мапу са уцртаним трасама и освеженим подацима који прате динамичан развој овог туристичког места.

Нови концепт подразумева јасно дефинисану шеталишну и бициклистичку зону, са испреплетаним стазама које посетиоцима нуде богатство природних лепота и могућности за активан боравак на свежем ваздуху.

До краја октобра планирано је постављање нових ознака, уједначених на целој планини, што ће омогућити лакше сналажење, већу безбедност и пријатније искуство за све љубитеље пешачења и рекреације.

Дивчибаре настављају да се развијају као дестинација здравља, одмора и уживања у природи.

У недељу, 28. септембра 2025. године, у Причевићу се одржава 17. Овчарска изложба и 6. Фестивал јагњећег печења, манифестације које традиционално окупљају узгајиваче оваца, љубитеље гастрономије и народне традиције.

Изложба обухвата такмичења у више категорија – шампион старијих оваца, млађих оваца, двисака, као и старијих и млађих овнова.

Поред изложбеног дела, фестивалским програмом предвиђена је и кулинарска надметања: више од 70 екипа пријавило се за припрему јагњећег печења.

Главно отварање заказано је за 12 часова, након чега следи културно-уметнички програм и стручна предавања. Учесници у изложби долазе већ у раним јутарњим сатима (од 8 до 9 часова), а оцењивање грла трајаће од 10 до 12 часова. Проглашење победника очекује се око 14:30 часова.

Иако је само стотинак километара удаљено од престонице, Ваљево има локализме који се не користе у остатку Србије. Једна анегдота о два студента Архитектонског факултета, рођена у Ваљеву, добро илуструје колико често користимо речи које су реткост за остале на српском говорном подручју.

Два Ваљевца улазе у аутобус пун колега како би заједно кренули на факултетску екскурзију. Први се обраћа другоме: „Ене, гејаци у шарагама“. Други одговара: „Јашта!“

Колеге су се загледале, покушавајући да разазнају шта су рекли. „Не разумем“ био је универзалан одговор. Када су их коначно уверили да нису говорили странски, већ на матерњем језику, Ваљевци су схватили да речи које су користили имају значење искључиво у њиховом месту. Тако нико у аутобусу није могао да се увреди због „гејка“, јер нису познавали значење ове именице.

„Шараге“ су израз који се у остатку земље не користи, па се најживљи део аутобуса, култно место тинејџерске дружине, обично назива „задњи део аутобуса“.

„Јашта“ је ефектнији израз чуђења него „да“, „истина“ или „види, стварно“. Када кажеш „јашта“, показујеш став и реагујеш снажније него када само примећујеш или констатујеш. Ваљевци га користе и као замену за „него шта“:

• „Ови наши кошаркаши су стварно добри.“

• „Јашта него добри!“

Може се употребити и у ироничном контексту или када желиш да прекинеш даље испитивање:

• „Сви сте, наравно, прочитали лектиру?“, пита професор књижевности.

• „Јашта смо“, одговарају ученици.

Српска кошарка дугује велику захвалност Јовану Теодосићу, брату Милоша, јер је управо он био разлог што је Милош почео да тренира. Прво је био фудбалер, али на наговор старијег брата почео је да шутира на кош у дворишту. Кош је направио њихов деда на гаражи.

Према сећању бабе Божане Трифуновић, Милош је тешко подносио доминантну игру брата, који га је често надмудривао под кошем. „Лаје и плаче, плаче и кад губи и кад добија“, причала је баба Боža. Након што је напустио фудбал, почео је да тренира у кошаркашком клубу „Студент“ из Ваљева, под вођством првог тренера Милована Белог Теофиловића. Каријеру је наставио у валјевском клубу „Металац“.

Још као школарац, уз клупу држао је кошаркашку лопту, жељно ишчекујући звона школе да би се играо. Давно је желео да обнови стари терен „Студента“, али га је град Валјево у томе прекинуо. Главна врлина која одликује Милоша јесте дећаки жар, борба за лопту и емотивност на терену, као она на гаражном кошу. У њему ври ваљевска крв, склон подвалама које задају муке противницима, а њега чине једним од најмудријих кошаркаша у земљи, али и шире.

Најбољи европски кошаркаш напустио је родни град већ са четрнаест година, пратећи пут који је одредио спорт. Јавности је преко продукције „Asmedia“ стигао снимак седмогодишњег Милоша на рођендану, који показује његово природно умеће са лоптом и потврђује да је овај Ваљевац од малена био сигуран у свој таленат. Десетогодишњи Милош тада је већ сам говорио камери: „Ја сам Милош Теодосић, може аутограм“.

Иако је касније лопту шутирао под београдским кошевима, увек је остајао везан за родни крај и штурдлу бабе Божe, којој се враћа у слободно време. У Ваљеву га не памте само као најбољег аса и првог „прејмејкера“ Европе, већ и као момка који је на асфалту Косанчићевог венца растао, одговарао познаницима и шетао улицама града са задовољством.

Милош ужива у дружењу са пријатељима и породицом, посећује позната места у граду и са поносом истиче да је детинство провео на тесњарској калдрми. Ваљевски певачи кажу да у кафани Милош наручује песму „Зорице, Зоро моја, мени треба љубав твоја“, посвећујући је својој мајци. Са свим срцем подржава све што се у Ваљеву дешава и остаје поносан на свој родни крај.

Необична старинска кућа у близини цркве Покрова Пресвете Богородице припадала је породици Јанковић. Смештена је на углу Пантићеве улице и Улице Живојина Мишића, а изграђена је између 1928. и 1929. године као дело угледног предузимача Ристе Алексића. Кућа Јанковића посебна је по фигурима у удубљењима зидова, које објекту дају значајну стилску и архитектонску вредност. Иако би неко могао помислити да женска и мушка фигура, рађене у класичном маниру римских портрета, носе поруку о породици власника, ствар је мало другачија.

Риста Алексић био је познат по префињеном стилу. Све куће чије је пројекте радио имале су посебан печат, због чега је уживао репутацију градитеља најлепших кућа у Ваљеву. У то време подигао је низ објеката које је потом продавао. Кућу Јанковића продао је тајсту др Панте Јанковића, а данас у њој живи његова рођака. Пројекат куће и име архитекте нису сачувани.

Кућа је на самом углу две улице и има дворишно крило. Унутрашњост је подељена на два стана са засебним улазима из дворишта. Степенице из приземља воде у сасвим одвојене јединице у сутерену. Стандард према Пантиевој улици је мањи у односу на стан окренут према дворишту. Обојица стана задржала су оригинални распоред просторија.

Породична стамбена кућа има луксузне одлике, са сутереном и високим приземљем. Објекат је грађен од тврдог материјала, малтерисан и офарбан у окер боју. Фасаде су богато обрађене класичистичким елементима, са израженијом пластиком у малтеру. Изнад прозорских отвора налазе се тимпанони – троугласти и лукасто засведени. Два паралелна хоризонтална венца иду изнад високог каменог сокла и понављају се у горњим деловима фасада. На самом врху фасаде протеже се назидак са оивиченим полјима колоната. Кров је четвороводан, покривен бибер црепом.

Кућа је добро очувана, осим што је после Другог светског рата један од бивших станара затворио један од прозора окренут Пантиевој улици.

Двадесет трећег августа 1958. године почиње први дневник Радио-телевизије Београд. Испред импровизоване студијске сценографије виде се обриси витког мушкарца. У студијском мраку упали се рефлектор и осветли markантног човека, који дубоким баритоном каже: „Добро вече, Београде“. То је био Мића Орловић, тада већ познат публици као радио новинар и водитељ, иако је његов лик био мање познат.

Изгледом – атлетски грађен, манирима – господин. Читао је најновије вести из земље и света. Волео је да истакне радијску каријеру, иако се у новинарским шегама причало да телевизијски водитељи привлаче пажњу спољашњошћу, а радијски новинари талентом. Орловић је постао један од првих домаћих телевизијских спикера, али и један од најпожељнијих мушкараца тог времена. Женама широм Југославије било је довољно да чују његов дубок глас да се заљубе.

Новинарством је почео да се бави још као гимназијалац у Ваљеву. Писање га је одувек опчињавало, а у гимназији је био део групе младих новинара, од којих су многи касније постали успешни професионалци. Орловић је често истицо да је имао велику срећу што је одрастао у Ваљеву, са наставницима који су формирали изванредне генерације студената и професионалаца. Са собом је понео и љубав према спорту – кошарци и мало атлетике. Показујући грб „Металац Ваљево“ и натпис „Поскоки“, говорио је о поносу на родни крај и изванредан ваљевски говор оног времена.

Студије светске књижевности, добар говор и чланство у хорима „Крсмановић“ и „Лола Рибар“ довели су га и до глумачких искустава. За десет година појавио се у седамнаест филмова, иако није волео филм колико је волео новинарство, али је пробао због финансија. Почетак телевизијске каријере обележио је спортски извештај, али га је уредник желео у информативном програму. Иако је дуго оклевао док је у Билећи служио војни рок, на крају је прихватио и градио каријеру на новом медију.

„Био сам клинац, али већ са богатим радијским искуством, па нисам имао трему. Објаснио сам себи да је камера стаклени прозор кроз који ћу гледати, тражећи очима камермана. То ми је помогло да се опустим и да се заиста обраћам публици. Пренос је завршен без иједне грешке“, сећао се првог укључења.

Тешко се пензионисао. Волело му се посла, али је унутрашњи глас говорио да треба да напусти телевизију. Данас, његов баритон више не јавља вести, али Мића Орловић остаје доajen српског новинарства. Био је достојанствен, отмен и правилно говорио, са карактеристичним ваљевским изговором. Мало времена је прошло, али његов стандард телевизијског говора и данас је мерило квалитета. Награда која носи његово име подсећа на блиставу каријеру овог ваљевског гимназијалца.

На магистралном путу за Београд, у Улици Владике Николаја, налази се фабрика „Крушик“, водећа у производњи наоружања на Балкану. Њено оснивање везује се за 1937. годину, када је носила назив „Вистад“. Инжењер Никола Станковић решио је да поред фабрике наоружања и муниције у Вишеграду изгради исту фабрику у Ваљеву. Први погон био је капислана за израду рударских и војних каписли, која је пробно пуштена у рад 14. октобра 1938. године.

Почетак рада у Ваљеву био је тежак. Радници су копали земљу, подизали бараке за смештај људи и алата, а касније и ковачницу и машинску радионицу. До краја 1938. године подигнуте су бареке за пиротехнику. Мушкарци и жене радили су заједно на изради каписли, а радници су се грејали уз пећи.

Идеја о ваљевској фабрици потекла је од Николе Станковића, сина министра Јована Станковића, који је освојио конкурс Команде ратног ваздухопловства за израду авиобомби и упаљача за мине. Прво је производњу започео у Славонском Броду, а потом се окренуо Вишеграду и фабрици терпентина. Захваљујући успешном пословању, држава је 1937. године фирми дала повластице и кредите.

Први разговори о отварању ваљевског погона одржани су у хотелу „Гранд“ између председника општине Александра Ломића и Николе Станковића. „Вистад“ је почео са градњом фабрике на Дабића пољу, на 50 хектара земљишта од ваљевских породица и града. Дозволу за рад добио је од Министарства трговине и индустрије 22. фебруара 1939. године, а регистрован је као „Индустријска радња за израду каписли“.

Испочетка се бавио само производњом каписли број 8, а затим и ручних офанзивних бомби, пешадијске пушчане муниције и авиобомби малог калибра. Како је потражња расла, изграђене су нове радионице за производњу пешадијске и ловачке муниције, али и радионице за израду машина и алата.

„Вистад“ је 1940. поднео захтев за изградњу подземних радионица испод брда Видрак, али је захтев одбијен. Након Другог светског рата, 10. јуна 1945. године, фабрика прелази под надлежност Министарства народне одбране и добија назив „Војнотехнички завод Ваљево“. Радници су долазили из целе земље, а фабрика је пружала престижан посао, добре плате и становање.

Фирма „Крушик“ добија тачан назив тек 23. јануара 1948. године. Током свог постојања, фабрика је бележила успоне и падове, али је остала један од главних послодаваца у Ваљеву. Осамдесетих година XX века сматра се златним периодом, када је запошљавала преко десет хиљада људи, а производи су извозени на стране тржишта.

Након распада Југославије, „Крушик“ је претрпео кризу услед санкција и НАТО бомбардовања, али је реорганизацијом и увођењем модерних технологија поново ојачао. Данас фабрика наставља да запошљава велики број радника и представља индустријски мотор ваљевског краја. За потребе производње и развоја града, „Крушик“ је подржавао бројне културне и друштвене манифестације.

Вишедеценијска традиција одржавања џез феста довела је у Ваљево сва важна џезерска имена из региона. Ваљевцима се у јесен крв натопи џезом како би лакше прегрмели зиму.

Био је леп пролећни дан када су у башти „Обнице“ седели Васа, Никша, Бели и Маљоковић. Јова Маљоковић је предложио: „Шта мислите о томе да направимо у Ваљеву неку гала свирку и да позовемо џезере из Љубљане, Загреба, Сарајева… пошто ипак више нема Бледског џез фестивала?“

Са звуком џеза у ушима, одаше у Дом културе и изнесе свој предлог. Тада је председник општине Душан Михаиловић пресудио: „Биће џеза, али да буде врхунски“. И тако је почело – 1984. године одржан је први ваљевски YUJAZZ FEST у ресторану хотела „Јабланица“. Тридесет и три године касније, континуитет је очуван.

Тренутно не постоји ниједан џез музичар из региона који није свој таленат представио пред публиком у Ваљеву, граду који је увек имао слуха за џез.

Малина је давнашња чуварка срца и одвајкада се доброћудно осећала у ваљевском крају. Можда је управо она главни разлог за велика и храбра срца која су се овде рађала. Њена благотворност и повољан утицај на здравље чували су генерације Срба од болести. Поред тога што је у Бранковини рођена најзначајнија српска песникиња Десанка Максимовић, као и угледна и културно-историјски значајна породица Ненадовић, Бранковина се сматра и домом малине.

Традиционална манифестација „Дани малине“ одржава се сваког лета од 1962. године, испред Туристичког друштва Бранковина и Туристичке организације Ваљево. Први дан, посвећен краљици бобичастог воћа, одржан је 1. јула 1962. године у црквеној порти у Бранковини. Од 1963. године прослава слатке чуварке здравља измештена је из црквене порте, а славље је проширено на три дана.

У оквиру манифестације приређивани су садржаји попут изложбе народне радиности, презентације производа сеоских домаћинстава, наступа оркестара и народних ансамбала. Најзначајнији догађај сваке године је наградна изложба најбољих произвођача малина. Тродневни програм укључује и стручна предавања о унапређењу производње и узгоја малине, изложбе јагодичастог воћа и доделу признања најуспешнијим узгајивачима.

Са годинама манифестација се мењала, али је сачувала љубав која малину поставља на пиједестал краљице воћа овог краја. „Дани малине“ не пролазе без програма посвећеног најпознатијој Бранковчанки, Деси Максимовић.

Сиђемо ли мало са ваљевског бетона и станемо на земљу наших дедова, срешћемо неког подбоченог дека са шајкачом. Дека, накривљен на штап, шајкача на десно уво. Из старе српске главе теку мудрости, доскочице и поšалице чистокрвног и бистrog Србина, а шајкача, намештена у десно, даје шарм, пронципљивост и проналазачку дубину старине.

Овај комад платна, који штити и краси главу, обележје је достојанства, ината, поноса и витештва. Шајкача је старија од струје, писма и новина. Једини је преживели део народне ношње. Пojасеви су спали, кецеље ишчезле, кошуље похабане, панталоне поцепане. Шајкача ћути на глави гласније од свих шешира овог света.

Србину ни монархија, ни комунизам, ни демократија шајкачу није дотакла. Скида је само кад се крсти и Богу моли. Она га штити од јаког сунца и оштре зиме, од кише и снега, од светлости док на ливади кунја, од туђих погледа када је преко чела навуче. По томе како је наместио шајкачу, знаћете каквог је расположења и куда је пошао.

За светковине се не носи свакодневна шајкача, већ се у креденцу чува она стајаћа, за посебне прилике, али се са главе не скида. Ни када се иде у поље, ни када се трава коси, ни када се драга заводи, ни када се стомаку угађа. Зна она да сакрије који динар, у њу се угура цигарета или позив за суд. Ни у рат се без ње није полазило. Тада се у њу шијала амајлија, често парче прага или сасушена постељица, понекад и кора хлеба.

Додавана су јој обележја, покушавали су да је прекрсте, отму или преименују, окаде новим идеологијама, али се мудра српска шајкача није дала. Паметнија је од свих правца и идеологија, мудрија и истинолюбивија од свих струја и власти. Таложила је у своје поставе искуство, преносила мудрост с главе на главу, прошла је многа бојишта и одолела бројним метцима.

У Срба се шајкача појављује у петнаестом веку. Древни записи говоре да је име добила по шajкама, односно ратним бродовима.

Недалеко од Ваљева, на обали реке Јабланице, једног мирног јутра родила се мала алпака. Бела, чупава и радознала, стајала је на танким ногицама и гледала у свет око себе. Назвали су је Лола. Мала Лола је брзо прихватила нови дом. Навикла се на ваљевски ваздух и реку Јабланицу, учила је да гази по трави и да ужива у погледу на врхове јела са Пећине. Иако јој је тата далеко, а сродника из родне земље нема, Лола полако гради своје место међу новим пријатељима.

Локација и љубав породице Савић учинили су да Лола и друге ламе овде живе срећно и здраво. На имању поред Ваљевске пиваре, породица је створила прави мини-ранч – са језерцетом, рибама, дрвеним кућицама и копитима понија и коза. Ламама је обезбеђена сва пажња и нега, а Лолина велика женска дружина није осамљена ни у једном тренутку.

„Алпака је изузетно занимљива животиња. Лако се дресира, њихова вуна спада у најквалитетније на свету и постиже високу цену. Такође, користи се као терапијска животиња, нарочито за људе са неуролошким проблемима. Јако је скромна и непретенциозна“, објашњава Милијан Савић.

Породица Савић посветила се органском и природном начину живота, заменила је градски живот за ранчерски ритам и направила простор у којем животиње и природа живе у хармонији. Језерце је порибљено шараном и кленом, дрвене кућице пружају уточиште, а простор око имања пуни се звуцима и мирисима природе. Лола и њене другарице постале су симбол љубави према животињама и посвећености органском животу у Ваљеву.

У Бирчаниновој на броју 55 налази се велико имање, а Тешњарци су ово место називали и „Баба Цанино имање“. Баба Цана била је унука угледног кнеза Јована Бобовца. Ово имање касније је припало Цанином унуку Јовану Милошевићу и тако постало једно од ретких које је у власништву једне породице више од једног и по века.

Баба Цана живела је у кући свога оца Танасија, ванбрачног сина чувеног Бобовца, али је важила за страх и трепет код локалне „дечурлије“. Сви су се плашили Баба Цане, која је знала да прекорева децу која би покушала да одберу неку воћку са плодног имања.

Баба Цана се као девојка загледала у горостасног Херцеговца Јована Милошевића, који је радио у пошти, баш преко пута њене куће. Пошта се тада налазила у некадашњем епархијском дому, недалеко од градског купатила. Цана је знала да се преко тарабе може погледати са младим Јованом, али је отац није пуштао да изађе на капију.

Имање Бобовца се годинама распарчавало – посечене су чувене плодне воћке, никле су многе куће. Турс­ки прозори на конаку кнеза Бобовца су се мењали, али се унутрашњост сачувала. Остали су очувани дрвени плафони у дуборезу, подрум је такође задржавао стари изглед, чувао је стари турски камени надвратник, масивна врата од храстовине и гвоздене решетке на прозорима.

Двориште је дуго у техничке сврхе користило воду из бунара, која је некада важила за најбољу у граду, али се више не користи за пиће.

Кнез Јован Бобовац био је угледни Ваљевац, изузетно близак Карађорђу и кнезу Милошу. У оба устанка био је капетан, кнез у Подгорини и председник Општенародног суда у Крагујевцу. Као имућан председник београдског суда купио је имање у Тешњару од Мустај бега Попаре.

Због своје искрености замерио се кнезу Милошу – желео је да ограничи Милошеву власт увођењем устава, односно „конституције“, што се није допало кнезу који није желео да му се ико меша у власт. По повратку из Крагујевца, сачекала га је група Милошевих људи, претукли су га и пренели у Бобову, одатле је дошао у Ваљево, где је умро. Са њим је тада претучен и убијен син Илије Бирчанина, Бранко.

Бобовац је сахрањен код цркве у Доњој Каменици. Гроб је премештен након рушења цркве. На споменику је избледелим и истрошеним словима уклесано:

„Знамен Јова Бобов капетана памјет достојна војвода Георгија Петровића Црног члана же си на кнеза Милоша Т. Обреновића првог“,

док је на плочи која покрива гроб написано:

„Под овом стeном почивају кости… много… Јована Бобовца позивша 57 љета, престави се 1832.“

Иznad Тешњара данас постоји улица која носи име по кнезу Бобовцу, која се пре звала Ђиновчево сокаче.

Не постоји ниједно озбиљно туристичко место или град који нема угоститељски објекат назван по некој великој светској престоници. Стари Ваљевци су то знали – у Тешњару је постојао хотел-кафана „Париз“. Када је „Париз“ постао пивница „Србија“, добио је и први биоскоп у земљи. На улицама града није се узвикивало „Поново ради биоскоп“, али сигурно јесте „Ради први биоскоп“.

Осамдесетих година XIX века, њу је откупио ваљевски трговац Тиосав Благојевић и преименовао у кафану „Србија“. Реновирање јој је донело ново рухо и нове госте. Кафана „Србија“ постала је место окупљања младих официра, а касније и демократа.

Власник овог локала, Благојевић, имао је слуха за новитете како би привукао посетиоце – тако је кафана „Србија“ добила први биоскоп, како у Ваљеву, тако и у Србији. Благојевић је 1910. године донео прву киноапаратуру и у кафани почео да приказује прве филмове. Пошто су филмови били неми, музичари су испред биоскопског платна свирали како посетиоци не би седели у тишини.

После Другог светског рата, када је национализована, од 1945. до 1956. године овде је радило Народно позориште. Кафана је срушена шездесетих година, а на њеном месту подигнута је стамбена зграда у чијем је приземљу била књижара „Нолит“.

Свако време има своје мангупе, а прави мангупи своје кафане. Некада је општинска власт желела да направи категоризацију угоститељских објеката, али Ваљевци на то нису пристали, за њих су важили други критеријуми по којима су разврставали кафане.

Дана 5. августа 1936. године Градска општина у Ваљеву је на захтев Среског начелства тражила да се изврши категоризација кафана.

У прву категорију сврстане су:
„Краљевић Марко“, „Брегалница“, „Србија“, „Градски подрум“, „Гранд“, „Златан плуг“;
„Железничка касина“, „Златибор“, „Јадар“, Занатлијска пивница и „Балкан“ – кафане прве класе.

У другу категорију спадале су:
„Венеција“, Дом народног здравља, Живковића кафана, „Централ“, „Херцеговина“, „Америка“, „Марковића кафана“, „Суша“, „Зора“, „Империјал“, „Воден“, „Два побратима“, „Круна“, „Бристол“, „Београд“, „Посавина“, „Подриње“, „Касина“, „Париз“, „Грозд“, кафана Станимира Тешића, „Босна“, Народна гостионица, Касина Марије Васић „Хајдук Велјко“ и Грађанска касина.

Све остале кафане градска власт сврстала је у трећу класу. То су:
„Колубара“, „Витковића кула“, „Љубовија“, „Вишеград“, Пурића кафана у Градцу, „Ужице“, „Куманово“, Подгорска касина, „Ужичанин“, кафана Милоја Караџића, „Топ“, кафана Душана и Олге Лишанчић, Милорада Марковића, Шаргића кафана, „Шумадија“, „Слога“, Ковачев хан, „Банат“, „Вардар“, „Кљештавица“, „Ђиновац“, кафана Катарине Савковић, „Мостар“, „Илија Бирчанин“ и „Сунце“.

Поред општинске штуре поделе, грађани су извршили сопствену категоризацију, које су се придржавали.

Кафана Тиосава Благојевића „Србија“ била је место окупљања тадашњих демократа, а преко пута ње кафана „Златибор“ коју су посећивали радикали. Кафана „Краљевић Марко“ била је место сусрета судија, адвоката и њихових странака. Биртија Шаћира Бузаљка симболичног налива „Дом народног здравља“ окупљала је периферне љубитеље добре капљице, док су се у кафани Милоја Караџића скупљали џепароши и коцкари. У „Херцеговини“ је било највише коњичара.

Кафане са преноћиштем и шталама за стоку сматрале су се местима у која долазе гости са села. У њих су спадале:
„Јадар“, „Колубара“, „Ужице“, „Љубовија“, „Суша“, „Шаргић“, „Шумадија“ и „Посавина“.

Локали који су осим пића, у понуди имали и жене били су:
„Радикал“, „Ђиновац“, „Банат“, „Топлица“ и „Балкан“.

У прошлости је свадба, један од најважнијих народних обичаја, била условљена читавим низом летњих и јесењих пољопривредних радова који су се морали завршити да би се припремило сватовско весеље. Од давнина постоји обичај да се у јесен, по завршеним сеоским пословима, млади венчавају. Обичаји везани за свадбу сачували су се више на селу него у градовима, иако се и на селу смисао тих обичаја углавном заборавио, а остало је само оно свима познато „ваља се“.

Пре саме свадбе код Срба постоји читав низ припрема које прати сijaset обичаја. Обичаји варирају у различитим крајевима, али ипак постоје они који важе на читавој територији где живе Срби. За најпогодније дане сматрају се недеља и четвртак, ређе субота, али никада среда или петак. Свадба се никад не заказује у време божићног, васкршњег или неког другог поста.

Обредним играма званим „Лазарице“, које су имале изузетну социјалну улогу у друштвеној заједници Срба, као врста женске иницијације, девојке су упућивале поруке да су спремне за удају, а помињањем „јунака нежењеног“ у лазарицкој песми вршила се идентификација момака спремних за женидбу.

Некада су се девојке и младићи састајали на црквеним зборовима, на пољским радовима и кришом разговарали. Када би се двоје младих загледало једно у друго, младић би девојци поклањао јабуку. Ако девојка прихвати дар, то значи да жели да пође за њега. Тада младић обавештава своје родитеље, а они почињу да се распитују о њеном пореклу, породици, статусу итд.

Пре ступања у брак посредовали су рођаци, пријатељи и познаници, то су биле наводађије или проводаджије. Ако би се млади заволели, онда би људи из ближе или даље родбине посредовали између двоје младих и њихових родитеља до коначног пристанка приликом просидбе. Међутим, некада се дешавало да се млади и не познају, већ се брак уговори искључиво преко посредника.

Девојка није могла сама да одлучи за кога ће поћи, већ је одлуку доносио њен отац. Када је било више браће и сестара, важео је ред удаје и женидбе. Млађа браћа и сестре морала су да чекају да се најпре ожене и удају старија браћа и сестре. Било је незамисливо да се тај ред поремети, јер би то довело до озбиљних поремећаја породичних односа.

То се никада није дешавало путем споразума или договорa, већ отмицом. На испрошњу девојке долазили су момак, његови родитељи и кум. Они од куће носе најчешће ракију, прстен и милошту. Када дођу, прво питају оца да ли у кући има девојку за удају. Ако има, онда улазе у кућу и кроз разговор испрашу девојку. Девојка не сме да буде у истој просторији са просцима, већ улази тек када је испроше, односно када се договоре са оцем. Тада је она накити пешкирима и марамама.

„Давање руке“ од стране оца је чин којим се потврђује пристанак, након чега нема одустајања, нема измене одлуке, нема „газења речи“. У супротном, то би била тешка увреда за момка и његову родбину.

По просидби, верени момак и девојка могу се састајати, ашикујући и упознавајући се само у присуству неког из најближе родбине. Запрошена девојка не сме више излазити сама или са другарицама, нити ићи по саборима, свадбама или игранкама, поготово не у ноћним сатима. Излази само у пратњи неког из ближе родбине.

Зрно по зрно, кукуруз крцка се под млинским каменом већ два века, док точак покреће ледени Градац. Некада су бројне воденице са Градца храниле читав ваљевски крај, а данас је жива само једна – најстарија, Иловачића воденица.

Ова воденица је креирала историју града на свој ненаметљив начин, обављајући једино свој посао – прављење брашна. Ни велики индустријски погони нису угасили живот ове воденице, на коју и данас многи долазе по брашно. Време се убрзало, технологије су се промениле, али она остаје као сведок прошлих времена, успоравајући време за сваког посетиоца.

И даље мелје педесет килограма пшенице пет сати, а током тог времена могу се уживати у прелепој природи, прочитати нека страница књиге или замишљати пролећа, лета и зиме како се крај ње мирно смењују. Поред архаичног начина млевања и уживања у најлепшем делу Ваљева, ова воденица нуди и здравије брашно од оног са трговачких полица. Зрно се не љушти, не пере и самим тим не губи на квалитету, а у његов настанак није укључена струја – све се ствара каменом и снагом воде.

Иловачића воденица представља споменик културе и сведочанство времена и бројних историјских догађаја у које је била укључена. Ненадмашни точак воденице некада је обртала Колубара на Јадру, на земљишту Јеврема Обреновића, недалеко од његовог двора. Имање је касније уступљено Јакову Ненадовићу, а плац је током времена мењао власнике, био предмет судских спорова, па затим напуштен. Живот воденице настављен је 1989. године, када је премештена на реку Градац.

Некадашње хранитељке овог краја биле су и Боготинска воденица, Животина воденица, Лелићка воденица, Србина воденица, Владетина воденица и Рундића воденица. Данас је Иловачића једина функционална воденица на целој реци, која је протеклих векова била пуна воденица, а млевање брашна представљало је примарну делатност становницима околних села.

На Бадње вече и Божић, вертепи или вертепаши обилазе домове и објављују вест о рођењу Христа, доносећи срећу, добро расположење, здравље и благостање. Овај обичај је један од најрадоснијих хришћанских празничних ритуала и некада је био распрострањен широм Србије.

Вертепаши похвалним песмама величају рођендан Христа и посећују комшије, пријатеље и рођаке. У традиционалним маскама представљају цара Ирода и три мудраца – Гашпара, Валтазара и Мелхиора – маскирани као старци са брадама и крунама, у свечаним одорама, опашеним широким појасевима са мачевима.

Покуцавши на врата, вертепаши поздрављају: „Христос се роди, домаћине!” и питају: „Да ли примате вертепе у дом?” Улазак у кућу није насиљем, већ симболично, и носи радост и благостање домаћину. За то их домаћини дарују јабукама, орасима, бомбонама, колачима па понекад и парама.

Име „вертеп” потиче од црквенословенске речи што значи „печина”, у којој је рођен Христ. Овај обичај постоји одвајкада, али је после Другог светског рата био забрањен од стране комунистичке власти.

Милорад Миšković, прослављени балетан светског реномеа, рођен је у Ваљеву 1928. године. Прве четири године свог живота провео је у родном граду пре него што се породица преселила у Београд.

Миšković је био познат по својој античкој лепоти, господствености и децентности, а током каријере стекао је међународни углед. Био је функционер УНИЦЕФ-а у Паризу, а светска штампа писала је и о његовој гламурозној женидби са рођаком америчког председника Џорџа Буша. Његови наступи, укључујући и лебдећи валцер са балерином Јеленом Тинском, оставили су дубок траг у културном животу, укључујући и Светосавски бал у Ваљеву.

Родна кућа у Ваљеву чува сећања на детињство великана балета. У непосредној близини белог мостића, Милорад Миšković је проводио прве године живота, а кућа и околина носе трагове тог времена, укључујући суседе као што је била новинарка и књижевница Нада Маринковић.

Монографија „Принц игре и Најдивнији цвет Париза“ посвећена је 50 година његовог балетског стваралаштва, а објавили су је његови београдски пријатељи и поштовалаци. Иако родна кућа није претворена у музеј, остаје значајан симбол за туристе и посетиоце, као сведочанство о раном животу једног од најзначајнијих балетана Србије.

Милорад Миšković преминуо је у Ници, остављајући за собом богато стваралаштво и наслеђе које траје на светским сценама. Родни град Ваљево остаје важна тачка у причи о његовом животу и успонима на међународној сцени.

Уз име Стефана Миленковића ретко ко пише „Ваљевац“ – и зашто би, када је рођени Београђанин. Можда ће некоме звучати као да „Ваљевске приче“ претерују са својатанјима сваког иоле значајног имена у српском друштву, али истражујући ову земљу, схватили смо да је свачија прича помало и ваљевска прича.

Стефан Миленковић један је од најталентованијих виолиниста са наших простора. Његово име дуго је било синоним за класичну музику на виолини. Рођен је у породици истакнутих музичара: отац Зоран Миленковић био је виолиниста, а мајка Лидија Кајнацо, пјанисткиња из Ваљева. Виолину је прегрлио са само три године, када му је отац држао прве часове, и тако се Стефан не сећа живота без овог жичаног инструмента у рукама.

Његова музичка каријера кренула је узлазном путањом већ 1984. године, па је млади Стефан отишао у земљу порекла своје мајке – Италију, где је наставио музичко усавршавање. Доста млад је дипломирао на Универзитету уметности у Београду, а школовање наставља у Њујорку. Од 2003. године постаје предавач. Радио је као професор музике на Универзитету Илиноис у Урбани и Шампејну, а од 2012. године предаје на Факултету музичке уметности у Београду.

О животу његове мајке у Ваљеву јавности није познато много, осим да је основно образовање стекла у школи „Миша Дудић“ код учитељице Душице Јовановић и да је 1958. године уписала први разред. Њена ћерка је Арманда Кајнца, кларинетиста у војном оркестру, који је наступао у Дому војске.

Остали детаљи могу се сазнати из сећања познаника, као што је на друштвеној мрежи „Facebook“ писала Славица Вукасовић:

„Са Лидијом Кајнацо сам ишла у музичку школу, током своје основне школе. Била је у пар година лепа екипа ђака музичара, дружили смо се баш добро. Лидија је била лепушкаста, плавокоса цура, носила је коњски реп. Отац јој је био војно лице и флаутста у војном оркестру Дома ЈНА у Ваљеву. Тих година је и Трипо Симонути, познати виолиниста, служио војску у Ваљеву и долазио у посете музичкој школи. Тета Анкица Стојковић (бака браће Ђурђевић из Неверних беба) била је моја наставница клавира, блага и драга жена. Потом Оливера Стојковић, њена ћерка, касније Ђурђевић (мајка чувене, већ поменуте браће), била је професорка клавира. Маркантна, растурала је клавир када седне да свира… Пуно је добрих сећања из музичке школе.“

Лидијина прича у Ваљеву, као и породична музичка традиција, показују како се таленат преноси с генерације на генерацију и спаја различите просторе – од Ваљева до светских сцена.

После ослобођења Ваљева, мало место поред Колубаре почиње да оживљава. Нови људи долазе, подижу куће и стварају имања. Међу њима је и Јован Симић, познат као Бобовац. Надимак је добио по месту рођења – Бобови. Младим Ваљевцима његова прича није увек јасна, али његов живот је био занимљив и пуно авантура.

Бобовац је био висок, сув и разборит човек, одан пријатељ кнеза Милоша. Волео је жене и у том погледу није познавао мере, што је често изазивало саблажњавање у патријархалној средини Ваљева тог времена. Зауzeо је некдашњу Илидижу на левој обали Колубаре, касније место за пивару, а био је власник и простора на којима је подигнута касарна 17. пешадијског пука, цело брдо Обнице – Митровића брдо, Кођицу са пећином и парк који је припадао Селим-бегу Колубари.

Бобовац је подигао конак у воћњаку преко пута купатила, на имању које је раније припадало Мустај-бегу Попари. Мустај-бег је после ослобођења све продао и одсељен у Сребреницу умро без потомства. Селим-бег Колубара, рођени Ваљевац, али по пореклу Турчин из Мале Азије, имао је конак код кафане „Љубовија“. Потом се одселио у Травник, где је умро, а његова породица производила је ножеве и долазила у Ваљево на вашаре.

Јован Бобовац је рођен 1775. године. Био је изузетно интелигентан, писмен и искрен, што му је донело поверење кнеза Милоша. Током Првог устанка био је капетан у Подгорини под старешинством Милића Кедића, наследника кнеза Илије Бирчанина. Храбро се борио, али његови подвизи нису забележени као изузетни. У Другом устанку такође се није истицало, али након ослобођења и формирања нове државе, његова улога је постала значајна. Био је подгорски кнез и члан Народног суда у Крагујевцу, а 1823. године постаје председник тог суда.

Иако је уживао велики углед и поверење кнеза, његова искреност и отвореност коначно су га коштале живота. Залагао се за увођење Устава, који би ограничило самовољу кнеза Милоша, и јавно је говорио о подели власти између кнеза и народа. Кнезу то није одговарало – Бобовца су саčekали батинаши, претукли га моткама, и од последица батина он је умро 14. јуна 1832. године. Сахрањен је у Каменици, близу цркве којој је често давао донaције.

Након смрти, приче о Бобовцу нису престајале – његове женскарошке склоности постале су легенда. Иако ожењен Станом, волио је лепу Мару, жену Јанка Настића, а по неким причама, Марин син Милош био је Бобовчев. Испод свог конака, преко пута купатила, подигао је двоспратну кућу коју је поклонио Мари.

Бобовац и Стана нису имали мушких наследника, али имали су четири кћерке: Мирославу, Митру, Јелу и Живану. Ипак, Стана је признала једно ванбрачно дете свог мужа, Танасија, који је рођен од Неде из Београда. По Бобовчевој смрти настало је отимање имања, а суд је одлучио да се оно подели по пола између Танасија и кћерки његовог сестрића Срећка.

Када је кнез Милош напустио Србију 1839. године, Стана је поднела тужбу за 800 талира које је Јеврем Обреновић, брат кнеза, наводно одузео за државну касу.

Јован „Бобовац“ остаје упамћен као снажна и контроверзна личност – политичар, високи државни функционер, храбар ратник и страствени љубавник.

На мосту преко пута Гранда, у срцу Ваљева, некада је стајала парфимерија „Афродита“. Њену радњу држао је Владета Петровић, познатији међу Тешњарцима као Влада Помада. Надимак је добио из два разлога: прво, због свог занимања – продавао је козметику, а друго, због склоности ка стихоклепству. Влада је умео да римује готово све, претварајући обичне речи у духовите стихове.

Његове сталне муштерије биле су претежно даме из Ваљева, а Влада је знао како да им улепша дан. Смешне и паметне стихове убацивао је док је продавао парфеме, стварајући праву атмосферу у „Афродити“. Могао је рећи једноставно: „Ако те ко пита, реци најбоља је Афродита“, а његова реченица била је више од рекламе – била је мали перформанс.

Влада је време проводио и у кафани „Краљевић Марко“, где је играо домине. Његове доскочице и овде су биле легендарне. Једном је, обраћајући се мајстору Кости, лимару, рекао:
„Извините, мајстор Коста, за време поста Ви сте изгубили ову партију од Владе, бившег трговца с моста!“

И празнични поздрави су му били у стиху:
„Срећна Нова година, да имате печења и вина, да будете пуни врлина, то Вам желим из срца дубина.“

Његова духовитост често је изазивала смех, а понеки пријатељ би одговорио у истом духу. Тако је једном, док је излазио из кафане „Шофер бар“, рекао пријатељу: „Морам да журим кући јер сам знојав“, на шта му је пријатељ узвратио: „И ја журим јер ми је прст гнојав.“ Влада је остао без текста – стихови су знали да га надмаше.

Влада Помада није био само трговац и играч домина; био је и талентовани песник који је умео да из свакодневних тренутака створи поезију. Када је „Афродита“ затворила врата, на њеном месту отворена је златара. Комшије су предлагале да се мост на Колубари назове „Златно руно“, али тај назив никада није у потпуности заживео међу Ваљевцима.

Влада Помада остаје упамћен не само по парфемима, већ и по духовитости, стиховима и јединственом шарму који је красила Тешњар.

Манифестација позната под називом „Српски сафари“ први пут је организована 1993. године, у оквиру обележавања шест векова од оснивања града Ваљева. Овај догађај је од самог почетка привукао бројне љубитеље оф-роуд авантуре, а током година прерастао је у значајан спортско-туристички догађај који је на мапу ставио планине ваљевског краја. Хиљаде такмичара из различитих земаља прошло је кроз шумске и планинске пределе у околини Ваљева, што је допринело препознатљивости овог догађаја и ван граница Србије.

Први „Повлен караван“ одржан је од 9. до 11. јула, са поласком са ваљевског трга, а траса је водила преко Мионице, Рајца, Равне горе, Планиница, Горњег Лајковца, Козоморе, Маљена и завршавала се на Дивчибарама. Број учесника био је симболичан – 150, колико је износила и километража прве руте. Већ наредне године, караван је поново кренуо, овог пута са нешто измењеном трасом која је укључивала Љиг, Игриште, Равну гору, Маљен, Тисовик, Прослеп, Ражањ, Соко град и на крају Љубовију. Трећа вожња је донела потврду да догађај прераста у традицију, а све веће интересовање јавности и изазовна деоница до Косјерића додатно су привукли љубитеље авантуре и вожње кроз нетакнуту природу.

Четврто издање релија донело је нову енергију – придружиле су се екипе из других градова као што су Темерин, Мировци и Нови Сад, а по први пут медији су дали значајнију пажњу овој манифестацији, што је био снажан ветар у леђа организаторима. Од тада, рели је постао редован годишњи догађај, са све већим бројем учесника и медијским праћењем. Руте се сваке године делимично мењају, али авантуристички дух и адреналин остају главни заједнички именитељ свих вожњи.

Како је време пролазило, „Повлен рели“ је израстао у најмасовније оф-роуд такмичење у региону. Данас постоји пет категорија у којима се учесници такмиче: хард, софт, туризам, мотори и квадови. Сваке године, у ову планинску оф-роуд авантуру упућује се око шездесет посада, што овом догађају даје посебну тежину и статус култне манифестације међу љубитељима четвороточкаша и дивљине.

У понедељак, 29. септембра 2025. године, у Доњим Лесковицама биће обележена годишњица херојске погибије Стојадина Мирковића, војника који је својим делом остао упамћен као један од симбола храбрости и жртве у одбрани отаџбине.

Програм ће окупити мештане, представнике града, удружења, школе и све поштоваоце, како би се кроз молитву, полагање венаца и пригодан културно-уметнички садржај одало поштовање младом животу уграђеном у слободу.

Туристичка организација Ваљево позива све грађане да присуством увеличају овај дан сећања и одају почаст Стојадину Мирковићу у његовом родном крају.

Туристичка организација Ваљево подржава Дан пешачења, манифестацију коју традиционално промовише Планинарски савез Србије, а организују планинарска друштва. Стазе су прилагођене свим узрастима, а учесници могу да уживају у природи и активном одмору.

Субота, 27. септембар 2025.
Учесници са Маглеша могу да бирају између две пешачке стазе. Придружују се ученици основних и средњих школа, али и сви грађани који желе да проведу дан у планини.

• Стаза 1: старт у 07:45 од храма. Пријаве на тел. 065/289-4577 (Панта).

• Стаза 2: старт у 10:00 од храма. Пријаве на тел. 064/246-8395 (Ранка).

Недеља, 28. септембар 2025.
На Гвоздачким стенама организује се акција пешачења уз учешће гостију из Планинарског клуба „Фрушка Гора“ из Новог Сада. Пријаве за недељу: 065/289-4577 (Панта).

Сви заинтересовани позвани су да се придруже и уживају у свежем ваздуху и планинској лепоти.

Видимо се на планинама!

Почиње јубиларни 20. „Абро фест“

Данас почиње 20. „Абро фест“, јубиларна позоришна манифестација коју организује Градско позориште „Абрашевић“.

Током фестивала публика ће имати прилику да ужива у две премијере „Абрашевића“, као и у гостујућим представама из Београда и Новог Сада. Све представе изводе се у дворани Центра за културу Ваљево, са почетком у 20 часова.

Улазнице за представе могу се набавити на благајни Центра за културу од уторка, у терминима од 10 до 14 часова и од 16 до 20 часова.

Туристичка организација Ваљево позива све љубитеље позоришта да заједно прославе овај значајан јубилеј и уживају у богатом програму „Абро феста“.

Туристичка организација Ваљево обавештава да је у Градској галерији, у четвртак, 7. августа 2025. године, свечано отворена изложба фотографија под називом „Нове визуре“ аутора Мирослава Јеремића.

Изложба представља избор ауторових најновијих радова, укључујући велике фотографије пејзажа снимљених уз помоћ дрона, са подручја Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Мирослав Јеремић, познат као Јеремија, рођен је 1953. године. Дуги низ година бави се фотографијом — још од гимназијских дана у Фото клубу Ваљево и Друштву истраживача. Студирао је филмску камеру, радио као сниматељ у ТВ Београд – студио Ваљево, и годинама подржава едукацију младих фотографа и филмских снимаца.

Окупљена публика имала је прилику да види пленеће призоре природе, архитектуре и просторних визура, оживљених кроз перспективу која спаја традицију фотографског заната и савремену технологију. „Нове визуре“ су део програма „Тешњарских вечери“, чиме се ова изложба уписује у низ културних дешавања града посвећених уметности и фотографији.

Туристичка организација Ваљево позива све љубитеље уметности и фотографије да посете изложбу „Нове визуре“ — да се инспиришу и уживају у погледима који нас подсећају да свет око нас има безброј нових перспектива.

Туристичка организација Ваљево обавештава јавност да ће се 38. издање фестивала Тешњарске вечери одржати од 6. до 11. августа 2025. године.

Ова манифестација представља један од најзначајнијих културних догађаја у Ваљеву – фестивал који спаја позориште, музику, књижевност, филм, ликовну уметност, као и туристичку и привредну понуду града.

Програм ће се реализовати на више локација: на платоу Центра за културу, на летњој сцени, у двориштима прилагођеним за уметничке садржаје, као и у старој градској четврти Тешњар. Сви програми су отворени за јавност уз бесплатан улаз.

Истакнути програми фестивала 2025. године:

• свечано отварање уз наступ градског хора и оркестра,

• концерти познатих музичких извођача домаће сцене,

• вечери забавне и етно музике,

• позоришне представе и улични перформанси,

• књижевне вечери и сусрети са писцима,

• филмске пројекције на отвореном,

• ликовне и тематске изложбе,

• пратећи гастрономски и туристички садржаји.

Туристичка организација Ваљево позива све суграђане, госте и љубитеље културе да учествују у богатом и разноврсном програму фестивала, који и ове године обећава незаборавне тренутке у летњем Ваљеву.

Ваљево је све више препознато као место добре пословне промоције и сусрета — град који спаја професионалну озбиљност и природни мир. У подножју планина и на корак од Београда, Ваљево нуди идеалне услове за организовање семинара, конференција, едукативних радионица и пословних сусрета у амбијенту који опушта и подстиче креативност.

Модерни хотели у Ваљеву и на Дивчибарама опремљени су конгресним салама, техничком подршком и удобним смештајем, а кулинарска понуда ослања се на локалне специјалитете и гостопримство које оставља утисак на сваког посетиоца. Пословни боравак овде често постаје и инспирација за нове идеје — јер у окружењу чистог ваздуха, зелених брда и шумских стаза, разговори постају искренији, а договори трајнији.

Ваљево и Дивчибаре нуде могућност да свој пословни догађај употпуните излетима, дегустацијом ракије и вина, тим билдинг активностима у природи или обиласком културно-историјских знаменитости. Организујте своју пословну промоцију у Ваљеву — месту где се професионализам сусреће са природом, а посао добија људско лице.

Ваљево је дестинација дубоке духовности, место где се вера и природа прожимају у јединствену целину. Овде су живели и стварали свети Јустин Ћелијски и владика Николај Велимировић, чија дела и данас надахњују вернике широм православног света. Ваљевски крај је испуњен манастирима који су вековима били духовна и културна жаришта Србије — Ћелије, Лелић, Пустиња и Јовања представљају светиње у којима се осећа мир и снажно присуство молитве.

Посетиоци могу, уз благослов монаштва, поклонити се моштима светитеља, присуствовати богослужењима и упознати се са тихим, али дубоким животом у манастирским зидинама. Ваљево је и град дивних храмова — црква Покрова Пресвете Богородице, брвнаре у Бранковини и Миличиници, као и монументални храм Васкрсења Христовог који краси центар града, сведоче о вековној вери и култури народа овог краја.

Уз осмехе љубазних домаћина и мирис тамјана који се меша са ваздухом ваљевских брда, ходочашће овим крајем постаје искуство мира, вере и тихе радости. Ваљево вас позива да се духовно окрепите и откријете лепоту која одише тишином и молитвом.

Ваљевски крај је земља укуса, сунца и традиције. Познат по својим мирисним шљивама, дуњама и јабукама, овај крај је одувек био расадник добрих домаћина и вештих казанџија. Ваљевска ракија, настала из старих сорти воћа и вековних рецепата, чува се као породично благо и служи с поносом у свакој прилици. Некадашња обала Панонског мора дала је овом поднебљу плодне падине на којима су некада расли виногради, а последњих деценија винова лоза се поново враћа у ваљевска брда. Нове винарије оживљавају стару традицију производње вина, у којима се осећа укус сунца, мирис земље и труд вредних виноградара.

Посебно се истичу мала породична имања и винарија Јелић, где гости могу уз најаву уживати у дегустацији вина и обиласку винограда. У ресторанској понуди ваљевског краја можете пробати препознатљиве врсте ракија — од препеченице и дуњеваче до виљамовке и траварице — које најбоље откривају карактер овог поднебља. Ваљево данас спаја традицију и савремену гастрономију, претварајући сваку чашицу у причу о земљи, времену и људима који су вековима знали да из природе извуку најбоље.

Таор село је кроз историју играло важну улогу у животу овог краја. Некадашњи таорски град чувао је царске друмове, рудници су били у пуном погону, а црквени живот пратио је свакодневицу становника, остављајући богато усмено предање и карактеристичне обичаје. Данас Таор привлачи пажњу својом несвакидашњом природом: каменоломима чувене таорске сиге, слаповима и траговима старих воденица на реци Скрапеж. Ова природна атракција, позната као Таорска врела, представља праву лековиту оазу за посетиоце, са јасним потокама и шумским амбијентом који мирише на шумске биљке и свежину воде. Поред природних лепота, село чува дух традиције кроз локалне обичаје, љубазне домаћине и гастрономске специјалитете. Таор је данас одредиште за љубитеље природе, пешачења, фотографије и истраживања историје, као и место где се прошлост и садашњост сусрећу у хармонији, нудећи посетиоцима истинско искуство српског сеоског живота и природне лепоте.

Ваљевски тргови представљају срце града, место сусрета, дружења и стварања нових идеја. Овде се деца играју, а људи различитих генерација упознају и проводе време у пријатној атмосфери. На трговима Живојима Мишића и Десанке Максимовић налазе се бројни ресторани и кафићи, продавнице и уметничке галерије, све уредно смештено под хладом крошњи.

Уређени парк и клупе позивају на предах, а споменици и скулптуре причају приче о прошлости и културном наслеђу града. Шеталишта и централне зоне тргова чине их идеалним местом за шетње, сусрете и уживање у атмосфери Ваљева. Посетите Ваљевске тргове, предахните, упијте дух града и заволите Ваљево као свој град на тренутак.

Када снег покрије Дивчибаре, почињу праве зимске радости. Беле површине планинских падина умирују очи, а хладни зимски ваздух буди осећај свежине и ведрине. Овде се свако може препустити санкању са друштвом и породицом, прављењу снешка или забави с грудвама, док дневне и ноћне скијашке стазе на падинама Маљена пружају узбуђење за све узрасте.

Дивчибаре данас је савремена туристичка дестинација: комфорни хотели и апартмани, топле купке, спа центри и базени нуде опуштање једнако привлачно као летњи боравак. За љубитеље зимских шетњи припремљене су уређене стазе око насеља са разноврсним садржајима који употпуњују зимску идилу.

Ово планинско место је идеално за зимовање школских група и омладине, спортске припреме, али и за незаборавне новогодишње прославе у хотелима са погледом на беле хоризонте и пахуље. Дивчибаре зове све који желе да осете чар зиме, да уживају у снегу и активном одмору, и да кроз зимске радости створе успомене за цео живот.