На магистралном путу за Београд, у Улици Владике Николаја, налази се фабрика „Крушик“, водећа у производњи наоружања на Балкану. Њено оснивање везује се за 1937. годину, када је носила назив „Вистад“. Инжењер Никола Станковић решио је да поред фабрике наоружања и муниције у Вишеграду изгради исту фабрику у Ваљеву. Први погон био је капислана за израду рударских и војних каписли, која је пробно пуштена у рад 14. октобра 1938. године.
Почетак рада у Ваљеву био је тежак. Радници су копали земљу, подизали бараке за смештај људи и алата, а касније и ковачницу и машинску радионицу. До краја 1938. године подигнуте су бареке за пиротехнику. Мушкарци и жене радили су заједно на изради каписли, а радници су се грејали уз пећи.
Идеја о ваљевској фабрици потекла је од Николе Станковића, сина министра Јована Станковића, који је освојио конкурс Команде ратног ваздухопловства за израду авиобомби и упаљача за мине. Прво је производњу започео у Славонском Броду, а потом се окренуо Вишеграду и фабрици терпентина. Захваљујући успешном пословању, држава је 1937. године фирми дала повластице и кредите.
Први разговори о отварању ваљевског погона одржани су у хотелу „Гранд“ између председника општине Александра Ломића и Николе Станковића. „Вистад“ је почео са градњом фабрике на Дабића пољу, на 50 хектара земљишта од ваљевских породица и града. Дозволу за рад добио је од Министарства трговине и индустрије 22. фебруара 1939. године, а регистрован је као „Индустријска радња за израду каписли“.
Испочетка се бавио само производњом каписли број 8, а затим и ручних офанзивних бомби, пешадијске пушчане муниције и авиобомби малог калибра. Како је потражња расла, изграђене су нове радионице за производњу пешадијске и ловачке муниције, али и радионице за израду машина и алата.
„Вистад“ је 1940. поднео захтев за изградњу подземних радионица испод брда Видрак, али је захтев одбијен. Након Другог светског рата, 10. јуна 1945. године, фабрика прелази под надлежност Министарства народне одбране и добија назив „Војнотехнички завод Ваљево“. Радници су долазили из целе земље, а фабрика је пружала престижан посао, добре плате и становање.
Фирма „Крушик“ добија тачан назив тек 23. јануара 1948. године. Током свог постојања, фабрика је бележила успоне и падове, али је остала један од главних послодаваца у Ваљеву. Осамдесетих година XX века сматра се златним периодом, када је запошљавала преко десет хиљада људи, а производи су извозени на стране тржишта.
Након распада Југославије, „Крушик“ је претрпео кризу услед санкција и НАТО бомбардовања, али је реорганизацијом и увођењем модерних технологија поново ојачао. Данас фабрика наставља да запошљава велики број радника и представља индустријски мотор ваљевског краја. За потребе производње и развоја града, „Крушик“ је подржавао бројне културне и друштвене манифестације.
